Mogućnosti za organsku poljoprivredu u Srbiji

Abstract

Данас је сасвим сигурно да се у Србији, као и у свету, органска пољопривреда највише развија на малом и средњем породичном газдинству, тако да се на овој начин даје могућност највећем делу наших пољопривредника, не само за опстанак, већ дугорочно посматрано и за развој, што се огледа у економској и еколошкој добити. Потреба за што здравијом средином и бројне негативности које су проузроковане садашњом конвенционалном пољопривредом довеле су и до праваца будућег развоја пољопривреде заснованог на потпуном одсуству хемије, међу којима је и тзв. органска пољопривреда. Органска пољопривреда као модел одрживе пољопривреде доприноси: квалитету и безбедности хране, очувању биодиверзитета, већој енергетској ефикасности и израженијем степену мултифункционалности. Храна је без остатака пестицида, тешких метала, без антибиотика, хормона раста и адитива, а забрањено је коришћење генетски модификованих сорти, раса и др, што све заједно повећава њену хранљиву и здравствену вредност. Сама чињеница да још увек преко 80% земљишта (као основног ресурса за пољопривредну производњу) спада у незагађена земљишта довољно говори о потенцијалима за органску производњу. На жалост, због процеса стихијске деаграризације у нашој земљи јавља се проблем недостатка радне снаге управо у подручјима где су природни услови за органску производњу најповољнији. Тај проблем могао би да се реши одређеним институционалним и системским решењима. Ова истраживања показују да се увођењу нових технологија у производњу алтернативних врста, пре свега жита, мора прилазити на један суптилан начин одабирајући пажљиво агротехничке мере и прилагођавајући их принципима органске технологије гајења. Могућности Србије за органску пољопривредну производњу на основу анализе стања природних ресурса у Србији су на задовољавајућем нивоу. То може допринети убрзаном ширењу и популаризацији органске производње на целој територији Републике Србије. Прелазак на органску пољопривреду захтева пуно знања и рада на преносу тих знања као и мноштва информација до самих произвођача. Зато је неопходно подизати ниво свести становништва које би те производе користило, али и развити стручне саветодавне службе, задруге, асоцијације, и слично, које би могле значајно помоћи практичним саветима и откупом и пласманом готових производа.